Tanja Bošković, dobitnica Statuete Sloboda za izuzetni doprinos filmskoj umetnosti

Tanja Bošković je podelila sa nama  šta je  vezuje i kakve uspomene nosi sa festivala u Sopotu

„Na ovaj isti dan, pre mnogo godina, isto sam bila u Herceg Novom i isto tako su mi telefonirali i rekli, dobila si nagradu statuetu „Sloboda“ , lepo bi bilo da dođeš, nakon čega sam sela u avion i došla u Sopot. Ove godine su mi i sto tako javili da sam dobila nagradu za životno delo, isto sam bila u Herceg Novom, u istoj bašti, i ja sam se spakovala, sela u avion, došla u Sopot i sutra se vraćam.

Pamtim da sam ovde sam bila u žiriju, zapamtila sam da je žiri te godine dodelio prvu nagradu koju je ikada dobila Isidora Minić, isto tako pamtim sam da sam sa Dragovanom Jovanovićem ovde u Sopotu sedela u jednoj kafani na večeri posle otvaranja festivala i da smo posle tog razgovora  snimili film „Sablazan“. Sve se to se dešavalo na ovim prostorima gde sam ja inače provela svoje detinjstvo, prvu mladost u Aranđelovcu, dakle vrlo blizu. Šumadija, Kosmaj, sve ovo ja osećam i volim duboko i ozbiljno i srećna sam što se baš ovde, iako nije daleko od Beograda, dešava ovakav jedan filmski festival- a ne tamo. Ovdašnji ljudi imaju iste kulturne potrebe kao i mi koji živimo u velikom gradu, mislim da bi bilo lepo da iskoristimo svaku veću livadu i od nje napravimo prostor za kulturna dešavanja. Treba podržati ovaj jezik i ljue sa svojom različitošću, i da u arhitekturi razmišljamo o onome što pripada i odgovara ovom valovitom i divnom podneblju sa bogatom vodom. Posebno mi se sviđa fijaker koji ovuda prolazi.

Razmišljam i o tome koliko je prijatelja otišlo odavde, nedostaju  neki „cvetovi“ iznad moje glave. Sa jedne strane me gledaju Dragan, Milena, Bora, Bata, Olivera, Bekim - oni su komađe moje duše i komađe mog boravka u kinematografiji.

Ovde je svaki susret fantastičan i nije vezan samo za glumu, već je vezan i za ove ljude. Volim da se grlim sa ljudima ovde, i sa poznatima i nepoznatima, to mi je jako važno, ovde možete potpuno nekažnjeno svakog da zagrlite, a da vam se to ne uzme za zlo. U „belom“ svetu se pogledi tumače kao uznemiravanje, a to u ovom narodu još uvek nije slučaj i zato sam srećna- što pripadam ovom svetu i ovom podneblju.“