Razgovor sa Sinišom Cvetićem, rediteljem filma „Usekovanje"

“Usekovanje je jedan nepredvidiv i bizaran film u kojem svako može da pronađe i smeh i suzu”
 

Na ovogodišnjem 50. Filmskom festival u Sopotu premijerno  će biti prikazan Vaš film “Usekovanje”. Recite nam nešto o ovom  filmu, koliko različit pristup zahteva kreiranje dugometražnog filma u odnosu na kratki film gde imate već dosta iskustva?

Mnogi mladi reditelji koji još uvek nisu snimili debitantski film čekaju da se sve okolnosti poklope kako bi realizovali njihovu savršenu ideju. Moj scenarista David Jakovljević i ja smo bili nestrpljivi. Pokušali smo sami da stvorimo te okolnosti i da napravimo film koji može da se napravi, ne nužno onaj koji smo oduvek želeli da napravimo. Obojici nam je bilo važno da prođemo kroz taj proces što pre. Naravno to ne znači da smo mi odustali od naše vizije, Usekovanje je itekako film koji odiše našim idejama, humorom i stilom. Pravljenje dugometražnog filma nije toliko različito od kratkometražnog; samo je uključeno više ljudi, svaka faza proizvodnje duže traje i potrebno je više snage.

Gde ste pronašli inspiraciju za ovaj film?

Ideju za Usekovanje smo imali dugo u nacrtu - porodica na slavi na kojoj izbije haos. Nismo znaili ni ko je na slavi ni kakav haos izbije, ali smo znali da takav film nikad nije napravljen kod nas, da je produkcijski izvodljiv i da nam omogućava da se bavimo onim što nas zanima - porodičnim odnosima, duhom vremena i sukobom generacija. Bilo je potrebno mnogo truda da se dođe do konačne verzije scenarija, puno je bilo situacija i likova koji su prošli kroz scenario, ali se na kraju nisu zadržali. Pokušali smo da oneobičimo priču kako u scenariju tako i u režiji, pa kasnije i u montaži. Usekovanje je jedan nepredvidiv i bizaran film u kojem svako može da pronađe i smeh I suzu.

 Kakva su Vaša očekivanja od  premijere  na  festivalu u Sopotu i šta festivali za vas znače?

Nakon godinu dana borbe da obezbedimo premijeru na nekom festivalu A klase, mi smo odlučili da nam je važnije da film krene i ima život nego da ga iznova i iznova gledaju selektori festivala. Sopot nam se dopao jer nije međunarodni festival i jer predstavlja reviju svih značajnih domaćih filmova koji su napravljeni prethodne godine. Što se mene tiče onaj koji pobedi u Sopotu je najbolji domaći film. Šalu na stranu, ja mnogo volim festivalske filmove i dosta mi je krivo što nismo obezbedili premijeru na festivalu A klase. Kao i sve ostalo u ovom poslu, puno faktora igra ulogu u konačnom ishodu. Usekovanje bi na nekim festivalima bilo u najužem krugu selekcije, a na drugim mestima ne bi prošlo ni predselekciju. Proces obezbeđivanja premijere za mene je bio najnaporniji i na momente sam se osećao kao da pokušavam da uđem na žurku na koju nisam ni pozvan. Mislim da smo mi naučeni da stavljamo velike festivale na piedestal, iako oni i jesu smotre najmodernijih filmskih trendova, mislim da je važnije da film izađe I da pronađe svoju publiku. Umetnički film bi trebalo svoje snage malo da preusmeri na bioskopski front, ne samo na festivalski. Bojim se da filmovima koji su imali, za naše standarde, velike festivalske uspehe preti opasnost odlaska u zaborav. Film bi trebalo da bude događaj miliona, ne samo marginalne filmofilske publike. Moja je životna ambicija da pokušam da pomerim ukus šire domaće publike bliže modernom filmu.